I jebiga šta'š?! Izajdem ja nondi ispred stan'ce, narod leti gori doli, ne gleda te niko. Haj da ja znam koga, al' kakvi?! Nit ja koga znam, nit' ko zna mene. ne zna ondak insan kuda b' okren'o. Volja ti livo, volja ti desno. volja ti pravo. Samo ne mare nazad.
Bom ja uprem pravo. Idem ja... unidem u njeku kafanu, nejam ja ni dinara ljudi, pitam onog' čoj'ka bil' mi nas'o čašu vode. Neja brate, šta jes jes, čojek meni nama' nasu, jebiga vidi, šta sam ja tad im'o, mo'š reći dite, džabe što sam ja mislijo da sam ti Bog zna šta.
Haj makar se napijem, volijo bi ja sad i šta pojesti, al' jebiga nejaš zašta uzeti.
Izajdem ja jope na 'nu ul'cu. krenem dalje. I jeb'o mu ti mater, to sam posli jošter sto puta viđ'o u životu, insanu kad je najgore il kad mu je najbolje, začas se stvari mogu okren'ti. ne projde ja ni, ko evo sad doli do noga hrasta, kad čujem njeko viče 'Hilmo!' čujem naški se priča. O jeb'o mater meni drago kom' da mi je mati oživ'la! Ja nonamo, kad njeka kuća se pravi i ima tri četri čojka rade. I sad ovaj jedan viče Hilmi da mu doda njeku dasku. Bom' ja tamo među nji, lapim prvu dasku što sam vidijo i dodam onome gori.
'ko si ti mali' viče on odozga, reko' 'ja sam taj i taj.
Vamo tamo, mi u priču. A neja, ja sam se već fatio lopate, njeku mi maltu morali zamišati, jebiga tad se' sve ručno rad'lo, i šta godic oni, to i ja. vičem ja 'ja bi radijo', a oni meni viču da se ne mogu zaposl'ti ako nejam bar lične karte. Jebiga ja nisam im'o ništa. A jope ja to sve moram sa šefom Janezom. Baš mu Janez bilo ime. Jebiga i on mi isto veli. Kajem ja 'don'ću ja tebika ličnu kartu, samo je nejam uza se'. I mi se dogovorimo da ja počnem dolaz't' na pos'o, oni ljudi, Hilmo i Muro oni viču da garant'ju za mene, i reko' ja ću rad'ti al' dok ne bude lične neće biti plate.
Al' jeb'o ti platu! Meni je bilo dobro i 'vako! Ti kad se zaposliš, ti nama imaš đe spavati, imaš ujtru doručak, pa onu malcu – oni viču 'malca malca, hajmo malca' reko' 'kakva „malca“?!' šta vam je to, kad donese čojek kruha, salame, uf, svidila se meni malca! – pa ondak ručak, pa jope malca, i naveče kad odemo u baraku onda još i večera. Jesti kol'ko ti Bog hoće! Ja za bolje nikad nisam ni znao.
A pita mene Muro, taj što sam mu dod'o onu dasku, pita on mene 'mali oklen s' ti?' – reko' 'od Cazina' – veli on 'mali jes' ti naš?' – reko 'jesam' jebiga šta ću, a nisam ja tad znao šta on mene pita. Al' ja kad njemu reče da jesam, on meni nama' veli 'ne boj se ti ništa, sred'ćemo mi tebi ličnu'. Jebal' sve svoje, ne projde dvi tri hefte, kad eto meni lične. Jesam ja jedino mor'o ići uslikati se, al' dali su oni meni pare za slikanje. Jeb'o mater lična prava. Moja. Iz Cazina došla. Kako su oni to naprav'li ja nikad nisam sazn'o, al' lična je bila prava, nije ova kriva, čućeš ti. Samo eto što su bili napisali da sam godinu dana stariji, al' to ja posli nisam nikad više ni iš'o ispravljati, al' znam da sam kren'o iz Bosne sa petnes' puni, a u Ljubljani već sedamnesta dobro nastala.
I tako rek'o ja ću uz nji fino. Muro, Hilmo i jedan Mustafa, Muste mi ga zvali. A oni su svi bili od Novog otuda. Ljudeskare brate, pravi ljudi. I ja s njimaka. A oni meni vikali 'mali'.
brate meni je už nji' bilo dobro! Meni kuća viš' ni na um. Jebeš i Zlatu, ni ona mi više nije na um. Jebiga radilo se, jelo se, pilo se, vala i jebavalo. Doš'o Muro je'an dan tako, viče meni 'mali mo'š ti pičke?' – ma reko' 'bolesnog se pita brate' – veli on hodi vamo. Ja tamo, kad rospijet'na njeka. Al' imaš ti brate šta vid'ti! A 'naš kako je to kad mlad čo'jek krene sve to od jednoč. Jebiga, dobro!
Al' čućeš ti šta će biti. Doće nami prekomanda. Završ'li mi onu kuću i sad nas dadne gori njeđe u jedno selo prije Ljubljane. Prav'li njeke hale za fabriku njeku. Nas pedeset radnika. A sve se ručno rad'lo. I jebiga gori ono selo, posli šikte nejaš ti šta rad'ti već svi u 'nim barakama što smo sebi postav'li.
A čućeš ti, mi još kad smo dolaz'li gori, nas četvor'ca, mi se dogovor'li da gori niko nikog ne zna. Ja nisam znao što, kad vid'ćeš ti posla. Nas je bac'lo u jednu novu ekipu, mi sa otim ljudima nismo rad'li nikako. Tu je bilo ljudi od svadoklen, bilo oni otuda Međimuraca, bilo ondak otuda od Sane, Doboja, a bilo i ovduda sa našeg kraja. Bilo i Srbijanaca. Al' reko' mi se ne znamo. Kad jedno veče, nije puno prošlo, viče Muste imal' ko da b' pokart'o, i bom navuče nji' Muste njekol'ka. Jeb'o mater sve jim pare odnijo, pa ljudi skoč'li, vamo tamo 'ti varaš!' i, neće više niko sa njim kartati.
Kad je'an dan sjedoše Muro i Hilmo sa njim 'mi ćemo sa tabom kartati!' – Muste izvadi karte – viče Muro 'jok! Nećemo s tvojim kartama!' a sad Muste se kanom pravi kanom njemu krivo. Viče Muro 'imal' još ko karte?', a nije niko im'o. Kad Muro vikne mene 'mali. Evo ti pare, idi dole u grad kupi nam karte!' dadnu oni meni pare - a ja Hilmo viče 'ja ću kartati kad vidim orginal karte zapakovane' a to oni sve glume, al ko ne zna reko' bi zapravo - Kaže meni Muro i đe ima uzeti karti, bijo je'an kijosk na željezničkoj u Ljubljani, a on meni već prije rek'o 'samo kaži da te 'e Muro poslo.'
I ja ću maksuz se zavrat'ti u Ljubljanu, subata je bila tačno sam upamt'jo, u Ljubljanu, najdem onaj kijosk, i tako velim. I meni, ženska jedna tamo rad'la, dadne ona meni karte, orginal zapakovane. Neja brate, nove! I ja nazad. I sad će oni kartati, sa tim novim kartama. I sad se je našlo nama i drugi što b' kartali 'naš. Al' se oni dogovor'li, veli Muro 'ljudi mali je iš'o maksuz to uz'mati, on je donijo karte, treba njemu plaćati piksnu!' to kad njeko odnese mor'o i meni jednu banku dati. I svak hoće, jebiga ja bijo najmlađi, baš bijo dite među njima. A mi se još kanom ne znamo.
Ljudi moji, počelo se kartati, jednoč nosi Muro, jednoč nosi Muste, jednoč Hilmo. A ovi drugi niko. A ja nosim piksnu. Jeb'o mu ti mater, ja sam na kraju haman najviše odnijo. Mi smo gori sve pare odnili. I biće to tako jedno dva tri miseca, jedno dvi tri plate su se okren'le, i jebiga dok je bilo budala mi smo to tako rad'li. Para ka i kiše!
Kad jednu noć, u srid noći, mene Muro probudi, veli 'mali budi spreman, ujtru idemo!' nit kaže đe, nit šta, nit' kako. Ništa! Nit' ja šta pitam.
Mi ujtru na voz i za Ljubljanu. Reko' đe ćemo, kad mi u njeku zlataru. Veli 'rišavaj se para, neće ti više trebati'. Sve ono para šta smo imali, mi smo sad zlata uzeli. I to u više zlatara išli, u svakoj po malo. Ja sebi uz'o dva prstena, lančić, onu narukvicu i još jean lančić. Tol'ko para im'o. A gori u 'nom selu ja sam sebi bijo i kotač nabav'jo. Tol'ko para im'o! A to će biti taman uoč' dana republike onoga, prvi novembar. Pala noć, mi na voz, idemo za Trst. A nisi ti tad smijo ići preko gran'ce nikako. Znalo se ko smi, al' obični ljudi nisu smili. Al' mi smo kren'li.
Mi se dogovor'li da ćemo sjesti svaki u svoj kupe, i kad budemo tamo bliže da ćemo se sakriti svaki baška u onu gori ventilaciju, taman se' insan mog'o gori uvući. I tako će i biti.
Pošli mi, da utečemo iz Titine države!
